ставова. Правила игре су била веома јасна. Као и систем. Свако је могао да буде део система или да буде ван њега. Али једном када се човек убаци у систем, било је довољно да се поштују правила и игра је била без временског ограничења. Наравно, као и код свих игара, када се од тебе тражи да покажеш лојалност, то се морало урадити са осмехом. Рецимо одбрана отаџбине. Учили смо се на патриотским примерима из наше историје. И по том питању наш свет је заиста био црно-бели. Онај ко је ескивирао рат, био би изложен руглу и срамоти. Онај ко би се вратио из рата, био би јунак и могао је следећих 50 година да прича о томе како је ратовао.
А било је и награда. Друштво је онима који су добри омогућило да задовоље већину својих потреба. На пример, стандард је сваке године био све бољи. Сетимо се само са колико љубави смо куповали телевизор или веш машину. Али оставићу те описе Моми Капору. Оно што он није описао јесте начин на који је васпитање његове генерације утицало на стварање данашњих купаца. То је било васпитање које је директно говорило да се радом и послушношћу може много постићи. А од деце се, наравно, очекује да постигну још више од родитеља. Јер родитељи су се мучили, али су ипак доста постигли. Порука која су деца добила је следећа: „Ти си посебан! Ти си јединствен. И за тебе желим само најбоље. А пре свега желим да будеш срећан”. И код своје деце су постигли оно што су желели. Одгајена је нова генерација.
Са том генерацијом се сусрећем када их интервјуишемо или им говорим на факултету. Њихова размишљања су веома интересантна. Они тачно знају да неће да раде од 8.00 до 16.00. Али свесни су да ће једног дана, када се запосле, можда радити од 9.00 до 19.00. Али пре тога желе да покажу да су заиста јединствени. Они буквално желе да уживају. Они су преокренули значење изреке: Питаће те старост где ти је била младост. По њиховом мишљењу то значи да је потребно уживати док си млад па тек онда, када се човек од тог уживања замори, запослити се. Ако има неко ко је расположен да те издржава, још боље. У том случају посао је савршено непотребан. Ја сам посебан и ја хоћу да уживам. То је генерација која је научила да они нису криви него њихови родитељи јер су расли у ратним годинама. Ја нећу да се женим односно удајем док ми друштво не обезбеди посао и стан. Моја срећа је најважнија ствар на свету.
Важни смо ми
Пре месец дана видео сам на Славији велико платно на коме је писало: Важни смо ми. Та организација је погодила у саму суштину нове генерације. Мислим да би једино реченица: Важан сам (само) ЈА! могла да тачније представи потребе нове генерације. Ја хоћу да путујем. Ја хоћу да се школујем. Волим да кршим правила и да радим шта год хоћу. Кршење правила је интересантно. Чак је створена читава култура кршења правила. Све је дозвољено ако ме то чини срећним. За разлику од претходних генерација више ништа није црно-бело. Све се може релативизовати. За некога је ратовање у Крајини исправна ствар, а неко други не би ратовао ни да крену да му кољу комшије са спрата. Такође, нешто што је данас лоше, сутра може бити
Од тренера продаје до лајф коуча
www.srma.rs 105
Page 1 |
Page 2 |
Page 3 |
Page 4 |
Page 5 |
Page 6 |
Page 7 |
Page 8 |
Page 9 |
Page 10 |
Page 11 |
Page 12 |
Page 13 |
Page 14 |
Page 15 |
Page 16 |
Page 17 |
Page 18 |
Page 19 |
Page 20 |
Page 21 |
Page 22 |
Page 23 |
Page 24 |
Page 25 |
Page 26 |
Page 27 |
Page 28 |
Page 29 |
Page 30 |
Page 31 |
Page 32 |
Page 33 |
Page 34 |
Page 35 |
Page 36 |
Page 37 |
Page 38 |
Page 39 |
Page 40 |
Page 41 |
Page 42 |
Page 43 |
Page 44 |
Page 45 |
Page 46 |
Page 47 |
Page 48 |
Page 49 |
Page 50 |
Page 51 |
Page 52 |
Page 53 |
Page 54 |
Page 55 |
Page 56 |
Page 57 |
Page 58 |
Page 59 |
Page 60 |
Page 61 |
Page 62 |
Page 63 |
Page 64 |
Page 65 |
Page 66 |
Page 67 |
Page 68 |
Page 69 |
Page 70 |
Page 71 |
Page 72 |
Page 73 |
Page 74 |
Page 75 |
Page 76 |
Page 77 |
Page 78 |
Page 79 |
Page 80 |
Page 81 |
Page 82 |
Page 83 |
Page 84 |
Page 85 |
Page 86 |
Page 87 |
Page 88 |
Page 89 |
Page 90 |
Page 91 |
Page 92 |
Page 93 |
Page 94 |
Page 95 |
Page 96 |
Page 97 |
Page 98 |
Page 99 |
Page 100 |
Page 101 |
Page 102 |
Page 103 |
Page 104 |
Page 105 |
Page 106 |
Page 107 |
Page 108 |
Page 109 |
Page 110 |
Page 111 |
Page 112 |
Page 113 |
Page 114 |
Page 115 |
Page 116 |
Page 117 |
Page 118 |
Page 119 |
Page 120 |
Page 121 |
Page 122 |
Page 123 |
Page 124 |
Page 125 |
Page 126 |
Page 127 |
Page 128 |
Page 129 |
Page 130 |
Page 131 |
Page 132 |
Page 133 |
Page 134 |
Page 135 |
Page 136 |
Page 137 |
Page 138 |
Page 139 |
Page 140 |
Page 141 |
Page 142 |
Page 143 |
Page 144 |
Page 145 |
Page 146 |
Page 147 |
Page 148 |
Page 149 |
Page 150 |
Page 151 |
Page 152 |
Page 153 |
Page 154 |
Page 155 |
Page 156 |
Page 157 |
Page 158 |
Page 159 |
Page 160 |
Page 161 |
Page 162 |
Page 163 |
Page 164 |
Page 165 |
Page 166 |
Page 167 |
Page 168 |
Page 169 |
Page 170 |
Page 171 |
Page 172 |
Page 173 |
Page 174 |
Page 175 |
Page 176 |
Page 177 |
Page 178 |
Page 179 |
Page 180 |
Page 181 |
Page 182 |
Page 183 |
Page 184 |
Page 185 |
Page 186 |
Page 187 |
Page 188 |
Page 189 |
Page 190 |
Page 191 |
Page 192 |
Page 193 |
Page 194 |
Page 195 |
Page 196 |
Page 197 |
Page 198 |
Page 199 |
Page 200 |
Page 201 |
Page 202 |
Page 203 |
Page 204 |
Page 205 |
Page 206 |
Page 207 |
Page 208 |
Page 209 |
Page 210 |
Page 211 |
Page 212 |
Page 213 |
Page 214 |
Page 215 |
Page 216 |
Page 217 |
Page 218 |
Page 219 |
Page 220 |
Page 221 |
Page 222 |
Page 223 |
Page 224 |
Page 225 |
Page 226 |
Page 227 |
Page 228 |
Page 229 |
Page 230 |
Page 231 |
Page 232 |
Page 233 |
Page 234 |
Page 235 |
Page 236 |
Page 237 |
Page 238 |
Page 239 |
Page 240 |
Page 241 |
Page 242